Nije me bilo mesecima na blogu, pa rekoh, hajde da napišem bar neki mali tekst, čisto da se zapljunem. Akcija koju nameravam da pokrenem ovom prilikom zove se "najbolja nepostojeća NBA ekipa". O čemu se radi? Hteo bih da vidim kakav tim bi mogao da se sastavi od najboljih NBA igrača iz proteklih dvadesetak godina, ali igrača koji se, iz bilo kog razloga, nikada nisu u potpunosti iskazali. Povrede, droga, nesreće, otprilike tim redosledom dolaze najveće opasnosti mladih igrača… Nema veze, da ne dužim, najbolje ću objasniti na šta mislim ako krenem sa primerima.
1.
Penny Hardaway - šta reći? Novi Medžik, meka ruka, pregled igre, telo niskog krila, a rođeni plejmejker. Bio je McGrady pre McGradyija, bio je više po mom ukusu od Džejsona Kida, dominantniji na svoje tri pozicije od bilo koga u tom periodu ranih devedesetih, kada je stara garda polako napuštala Ligu. Recimo da on igra na poziciji dvojke u ovoj izgubljenoj ekipi, mada bi mogao da bude i nisko krilo. A zašto ne plej? Zato što je na poziciji pleja…
2.
Bobby Hurley. Jedina sezona u kojoj sam zaista pratio NCAA je bila upravo ona u kojoj je Bobby predvodio Duke do titule. Bio je neverovatan, sa 20tak godina je imao zrelost i smirenost jednog Stoktona i mnogo, mnogo bolji šut. Saobraćajna nesreća je prekinula u prvoj sezoni karijeru momka koji je po mnogima trebalo da bude jedan od najboljih plejmejkera šutera u sledećoj deceniji, sličan Marku Prajsu, samo bolji.
3. Nisko krilo je rezervisano za nesrećnog
Granta Hilla - čoveka koji je bio podjednako nesrećan u izboru ekipa i u povredama. Hill je, da je uvek bio zdrav, poput recimo Karla Malonea, mogao da ima bez problema proseke od preko dvadeset poena, 8 skokova i 8 asistencija, ali i dve - tri titule pride, jer je, za razliku od većine, oduvek imao pobednički mentalitet i bezgraničnu ljubav prema košarci, što potvrđuje činjenica da i danas igra u Orlandu.
4. Na poziciji centra, a možda i četvorke, nalazi se Brat Blizanac Hakima Olajuwona -
Ralph Sampson. Bio sam zaista mlad kada je Hjuston tukao Lejkerse njegovim neverovatnim šutem, ali sam kasnije imao prilike da gledam snimke ovog bizarnog niskog krila u telu dugačkom 220cm. Mek šut, brzina, pregled igre, tehnika sa loptom i dominantnost u skoku bi mu omogućili da se njegovo ime uvek pomene u društvu Juinga, Robinsona, Šakila i pomenutog Hakima… Povreda ga je učinila tada najplaćenijim invalidom u NBA.
5. Ostalo je prostora u ovoj izgubljenoj petorci za još jednog igrača, eventualno za neko krilo ili centra. Da li bi to mogao da bude
Larry Johnson? Ili je njegova igračka karijera bila odveć uspešna da bi ga se moglo tretirati kao promašaj. Ipak, "baka" je barem 50% svoje igra zasnivala na neverovatnim fizičkim predispozicijama, a one su sa povredom nepovratno nestale i ostavile ga samo sa jakom željom i jakim bolovima. Imao sam prilike da ga vidim, 1993-e, u mojoj tadašnjoj sali za basket kako sa lakoćom skoro lomi koš skokom od oko 3 metra iz mesta… ili kako vezuje 7-8, doduše evropskih, trojki. Da li bi tražena četvorka mogla biti
Antonio McDyess, koga klinci sada znaju samo kao rezervnog centra Detroita. Podsetite se malo, idite na i pogledajte kakav je Antonio bio u mladosti.
Ne. Pozicija centra ili četvorke je rezervisana za Evropu. Za pionire iz komunističkog bloka. Za Arvidasa Sabonisa, koji nikad nije napravio telo za NBA, koji je prekasno otišao u Ameriku, koji je dodavao, ako ne bolje, a ono kao Divac, koji je, ma kako ga mi, kao navijači Srbije ili SFRJ mrzeli, bio najbolji trojkaš mešu centrima i najbolji centar među plejmejkerima. A to mesto deli sa našim Žaretom, o kome ne vredi trošiti reči. Dovoljno je pogledati prvo poluvreme utakmice protiv USA u Atlanti, ili njegov šou protiv Benettona 1992, kada je učinio Kukoča smešnim. Žareta košarka jednostavno nikad nije previše zanimala, ali to je njegova stvar. Ovo je ionako potencijalna lista. Na njoj ima mesta i za Rebraču, a nadam se da se na ovoj listi neće naći Amare Stoudemire.
Klupa ove ekipe je takođe jaka, na njoj sedi na prvom mestu Dražen, koji je poginuo nažalost tačno u trenutku kada je bio spreman i dobio priliku da pokaže u Americi ono što smo mi, koji smo ga kao klinci gledali, odavno znali: da je najbolji. I bio bi verovatno najbolji i u NBA na svojoj poziciji.
Pomenuću i mitsko leteće biće,
Harolda Majnera, ko se seća, zna o čemu govorim. Dečku nikad nisu dali da igra. A imao je veći odraz i brzinu od Vinsa Kartera… Harold je postao urbana legenda, http-mit kome su posvećeni forumi i beskonačne diskusije. Viđen je na benzinskoj pumpi u Alabami, kako toči benzin i davi mušterije brbljanjem o košarci, živi u L.A. u kome sa majkom, vodi uspešan posao sa nekretninama, povremeno pohodi legendarne njujorške terene i tamo preslišava nadobudne klince, poginuo je pre deset godina, i tako dalje i tako dalje…
Ovom spisku ćete vi, cenjeni komentatori sa boljim sećanjem i hladnije glave, sigurno dodati još mnogo zaslužnih članova. Ja ću pomenuti još samo gojaznost (Oliver Miller). loše trenere (Jason Williams) i teške droge (Roy Tarpley), kao potencijalne prepreke na putu do košarkaškog panteona.
