O hronopijama i famama*

Posle sramotnih predikcija prvog kola nameravao sam da se ne javljam sve dok ne počne naredni kvalifikacioni ciklus za reprezentaciju Srbije, ali je razvoj događaja ipak takav da ne mogu da ostanem miran. Za dva dana počinje serija koju su Dejvid Štern i 348 sponzorskih kompanija čekali još od avgusta. Za razliku od ostalih medija koji kucaju na vrata zaboravljenih asova iz onog legendarnog finala 196x ili onog nezaboravnog finala 196y, ovaj ozbiljni i analitični blog uvek gleda u budućnost, sa kritičkim osvrtom na sadašnjost, i u tom kontekstu elaborira metaneopravdanost eventualne pobede Bostona u finalu NBA lige.
Dok je trajala moja omiljena serija prvog kola PO (ujedno i najsramotnija predikcija), na trenutke sam donosio takve značajne odluke kao što je "Ubuduće ću uvek navijati za Atlantu", "Sudijske krađe i previdi su u stvari sasvim ok" i sl, verovatno pre inspirisan antagonizmom prema onome što Boston pokazuje nego naivnim oduševljenjem lowpost kretnjama Al Horforda. Teško i na mišiće, kao Rocky u svim svojim nastavcima, Boston se probijao kroz east coast PO. U prvom krljanju sa teoretski najgorim timom koji je ušao u doigravanje, Celticsi si odmah svima dali do znanja da im nedostaje heart of the champion (kardiološka pojava kod timova koji sa 30% snage u lošem danu pobeđuju većinu protivnika, recimo reprezentacija SRJ sredinom 90ih), kao i da neuporedivo lakše igraju kad imaju 25.000 navijača iza sebe. Ovo drugo bi se dalo prevazići činjenicom da zahvaljujući najboljem season skoru mogu da računaju da prednost domaćeg terena tokom celog PO, ali ono prvo mi je prilično smetalo u pokušajima da razvijem simpatije prema Bostonu. Posle takvog evidentnog nedostatka, krenuo sam naravno u zlonamerna psihoanaliziranja pojedinaca iz ovog kolektiva. Jasno, i mala deca znaju da se big three Celticsa sastoji od igrača koji u većoj ili još većoj meri žele prstenje i da su u HR departmentu rekli Deniju Ejndžu da bi takva motivacija mogla da bude presudna u postizanju uspeha. To i činjenica da Boston geografski pripada najnekvalitetnijem ligaškom sektoru. I tako su oni izgurali sezonu u senci ludila zapadne konferencije.
Šta smo imali na meniju: Kevin Garnet, svi ga vole, dobar komšija, osvajač mnogih community trofeja van terena i tu i tamo nekog na terenu, ali opterećen bremenom luzera, koje je vremenom preraslo svoju definiciju i postalo zasebna kategorija. Mnogo je takvih igrača prodefilovalo ligom, ali većina je imala neophodnu individualnu mentalnu snagu, pa čak iako su ostajali bez trofeja (Barkli) ili ih osvajali van svog prirodnog okruženja i mnogo posle vrhunca karijere (Karl MailMan), retko koji je toliko bio na crti. Rekao bih ne bez razloga. U sedmoj utakmici serije sa Klivlendom, u drugoj polovini Garnet je upadljivo izbegavao da šutira, u retkim momentima kad se usuđivao bile su to klasične "skraćene ruke", forsirao je situacije u kojima je računao na neoprezan faul odbrambenog igrača (što je kvalitet!) i na svu sreću pogađao slobodna bacanja. Naravno, nisam gledao Kevina Garneta neprestano tokom svih godina njegove karijere, ali je neobično da kad god bih ga gledao, imao sam isti utisak da je KG neko ko će se skloniti kad stvarno postane nezgodno.
Dalje, Rej Alen, sa svojim šokantnim jednocifrenim PO nastupima, sa manjom etiketom gubitnika - prvenstveno zbog nastupanja za middle-of-the-road timove tokom cele karijere i manjim imperativom da se nešto konačno desi - i, rekao bih nedostatka ambicije. Alen meni uopšte ne izgleda kao neko ko stvarno želi da bude top o' th' world. Plus bi mogao da bude iskustvo jednog NBA finala, upravo protiv Lakersa, ali ne bih uzimao to kao ozbiljan plus.
Dolazak Garneta i Alena u Boston donekle je nalik na dolazak Pejtona i Melouna u LA. Razlika je u tome što su potonju dvojicu sačekali Kobe, Shaq, Fil i još 300 uzbuđenih čirlidersica i što je njihov dolazak značio doziđivanje potkrovlja na solidnu trospratnicu. KG i RayRay su s druge strane predstavljali temelje, dizalice, šljunak i sve ostalo. I ne zaboravimo, dočekao ih je Pol Pirs, a.k.a. The Truth (ako neko zna zašto je Pol Istina neka mi javi). U vreme kad se Pol pojavio u ligi, istu sam neštedimice pratio u meri u kojoj su tadašnji mediji omogućavali i voleo sam Polovu igru jer je po potrebi bio i plej i realizator i skakač, nije se libio da se zavuče pod koš i izbaci iz igre po dva odbrambena igrača pravovremenim pivotom, voleo sam njegove naizgled lenje šuteve (koji tako izgledaju samo na TV-u), fadeaway jumpere i ostalo iz ofanzivnog asortimana. Sad volim njegovih 40 poena u sedmoj utakmici serije sa Klivlendom. Na nesreću, sav svoj talenat i potencijal Pol je trošio u timu koji je tokom tih godina predstavljao enciklopedijsku definiciju reči stagnacija, usput ne uspevajući (prirodno) da izgradi neophodnu dozu agresije. U takvim okolnostima se pomalo izgube kriterijumi: liderstvo u Bostonu imalo je dosta manju težinu nego recimo u Dalasu i sl, da bi Pirs dočekao hajlajt karijere prilično kasno, takođe noseći kapu na kojoj piše "ovaj nikad ništa značajno nije postigao". I tako imamo tri veterana sa izvesnim frustracijama, nekoliko neobičnih rolplejera (Rondo, koga su Cavsi svesno puštali da šutira - nije li to blago ponižavajuće, Perkins/Powe ne naročito pouzdana kombinacija, pokojni Sem Kasel, bitanga Posey i polupokojni PJ Brown, od koga očekujem da u nekom trenutku prelomi jednu tekmu protiv LA). Meni ovo ne deluje kao šampionski tim. Što ne znači da oni to neće postati, ali kao što je Rocky mrcvario gledaoce na putevima do vrha... znate već. Jedino što je to bila fikcija. Znali smo da će Balboa dobiti jer je ostajao na nogama dok svi ne popadaju. Ne želimo da MVP beži od lopte na +1 i 2 minuta pre kraja. Ako Boston nešto i uradi, to će biti Pirsovo. On će biti taj koji će se kvalifikovati u najavne špice "NBA presents Golden Moments". Onda kad mediokrizija koju Doc Rivers sasvim nenamerno ali kvalitetno implementira u svoj tim zavlada Alenovim šutevima i Garnetovim razmišljanjem, očekujem malo poezije i od njega. I nastavak sporadične kvazitradicije u kojoj su MVPjevi finala bili James Worthy, Scottie Pippen i Tony Parker.

----------------------------------------------------------
* - naslov je ukraden, naravno. ali mi se čini idelan za temu