Leteti visoko, dodirnuti nebo

Nervirao ga je daljinski upravljač koji je stalno upadao između naslona i jastuka fotelje, a nova epizoda dokumentarnog serijala "Cribs" počinjala je za nekoliko minuta; ustvari već je počela, pomislio je Saša, pokušavši da dohvati upravljač ne ustajući sa fotelje. Nije mu uspelo i, već razdražen, naglo je ustao, okrenuo se i nekoliko puta pesnicama udario u naslon fotelje. Udarci u grubu tkaninu ogulili su mu tanak sloj kože sa nekoliko zglobova na prstima i Saša je glasno opsovao. Onda je otišao do velikog prozora, naslonio šake na umirujuće hladnu površinu stakla i promrmljao još nekoliko neodređenih psovki. Stajao je tako neko vreme, razmišljajući o jučerašnjem preseljenju u novu kuću sa pogledom na Malholand Drajv (kad je pročitao taj podatak kao najistaknutiju prednost kuće u katalogu agencije za nekretnine, bio je siguran da je i ranije čuo to ime, ali nije mogao da se seti gde), o deprimirajućem prizoru zakržljalog prašnjavog žbunja koje se u nedogled protezalo Drajvom i, posebno, o telefonskom razgovoru koji je to jutro imao.

Uobičajeno suvim tonom, asistent kouč Smit mu je u vrlo kratkim crtama objasnio da je nekoliko igrača povređeno u jednom bizarnom noćnom incidentu i da je on, Saša, predviđen za današnju utakmicu kao startni plejmejker. Smit je dodao da će mu emailom poslati par video fajlova sa ključnim stvarima na koje treba da obrati pažnju večeras, zajedno sa propratnim skauting tekstom. Saša nije izgovorio gotovo nijednu reč tokom celog razgovora i pošto je kouč prekinuo vezu, otišao je do sobe za zabavu, gde je pored Play Stationa i xBoxa stajao i potpuno nov notebook računar, poklon svim igračima tima prilikom jednog gostovanja na Floridi. Saša ga je uključio i proverio email, ali poruka od kouča još nije stigla. Posle desetak minuta i dvadesetak proveravanja, ustao je i tiho opsovao Smita. Spustio se u podrum kuće, gde je, prema njegovom zahtevu, bila instalirana raznovrsna trenažna oprema i postavljena polovina košarkaškog terena. Saša je osetio specifičan miris, mešavinu gume, kože i ustajalog vazduha i, kao i uvek, obradovao mu se. Uzeo je jednu od lopti iz mreže okačene na kuku na zidu i nonšalantno pokušao egzibicioni šut na koš jednom rukom iza leđa. Lopta se otkotrljala u mračni ugao podrumske sale i Saša je nezadovoljno pogledao u nedovoljno jako svetlo sijalica. Usput je primetio da je plafon neobično nizak za jednu košarkašku salu. Uzeo je drugu loptu, stao na liniju za tri poena i šutnuo na koš. Lopta je očešala plafon i odbila se ka podu mnogo pre koša. Saša je opsovao, prvo tiho, a onda glasno, i još jednom, mnogo glasnije. Uzeo je još jednu loptu i ponovo pokušao da šutne. Lopta se oštro odbila o obruč i vratila mu se u ruke. U neodređenom stanju između rezignacije i besa, nastavio je da šutira, sve dok se mreža sa loptama nije ispraznila. Šutevi su bili skoro pravolinijski, bez ikakvog luka u letu lopte. Dva od tri poslednja pokušaja su bili uspešni. Saša je stajao još neko vreme i razmišljao o tome kako će mu ići šutevi večeras. To ga je podsetilo na email i brzo se popeo do računara. Poruka sa upustvima je stigla i on je nestrpljivo otvorio prvi video. Na ekranu se vrteo jako usporeni snimak akcije večerašnjih protivnika u kojoj se za plejmejkera postavlja dvostruki blok na takozvanoj "slaboj" strani, onoj na kojoj se trenutno ne nalazi lopta. U propratnom tekstu je bila iscrtana putanja kojom je Saša trebalo da se kreće kako bi sprečio protivnika da ostane sam u tim blokovima. Pomalo nezadovoljan ovako jednostavnim uputstvom, Saša je otvorio drugi video, gde je po ko zna koji put mogao da vidi jednu od standardnih napadačkih formacija svoje ekipe. Propratni tekst je govorio u kom trenutku i na koju stranu treba da pošalje loptu. "I to je sve?!", pomislio je Saša, vadeći telefon iz džepa trenerke. Nameravao je da zove kouča Smita i da ga pita da li je možda prevideo neki snimak. Dok je telefon zvonio, primeti da kabl za napajanje nije povezan sa računarom i da je baterija potpuno potrošena. Začu se nekoliko slabih pisaka i računar se automatski isključi. Osetio je blagi strah da je propustio nešto jako važno. Smit se nije javljao na telefon i Saša, delujući odsutno, ode u dnevni boravak i potraži TV vodič.

Činilo mu se da su se na prljave žbunove nataložili novi slojevi prašine dok je stajao i posmatrao crvene i žute tačkice kako se udaljavaju Drajvom. Utakmica je počinjala za dva sata i Saša je otišao da potraži srećne čarape. Spakovao ih je sa još par sitnica u preveliku torbu, navukao papuče i izašao iz kuće. "Prijaće mi vožnja", pomislio je dok je izlazio unazad sa pošljunčanog parkinga. Krenuo je za crvenim i žutim tačkicama. "Zašto svi negde idu", pitao se, "svi negde žure, svi negde moraju da stignu, ja to ne razumem". Stereo u automobilu ga je dekoncentrisao, i on je, možda previše jako, udario dlanom po dugmetu za isključivanje. Vozio je već skoro jedan sat i odavno je očekivao da naiđe na uključenje ka putu koji je vodio prema Stejplsu, ali sve na šta je nailazio bili su znaci za ograničenje brzine. "Ima vremena, mora da je tu negde izlaz", pomislio je i izbacio lakat kroz prozor. Prošlo je još neko vreme i Saša je već ozbiljno počeo da brine. Trebalo je već uveliko da bude prisutan na redovnom sastanku tima i zagrevanju pred utakmicu. Izvukao je telefon iz torbe. Displej je pokazivao da telefon nema domet mreže. Saša je čvrsto stegao volan. Crvene i žute tačkice su nestajale u mraku.