o dolaru i evru...

Saradnici na ovome blogu su poslednjih godina mnogo pažljivije od mene pratili dešavanja u američkoj košarci, tako da su sigurno mnogo upućeniji od mene u pitanja salary cap-a, mogućnosti trejdovanja igračima i slično. Ipak, ne mogu a da se ne osvnem na nedavni prelazak Džoša Čajldresa iz prilično skromne Atlante u Grčku, kao i na prelazak još nekoliko igrača, među njima i Krstića, ali i Delfina, Garbahose u Evropu/Rusiju.

Kao prvo, ne želim da se pravim pametan ovde i da prosipam mudrosti koje su drugi već lepo objasnili. Koga ne mrzi, neka pročita ovaj tekst na espn-u . Jedna od suštinskih stvari, pomenutih u tekstu, a koje zna svako ko je radio za evropske firme/institucije: kada se dogovara oko plaćanja, uvek se ima u vidu neto zarada. Dakle neto=bruto-(takse+doprinosi+porezi).

Pomenuti tekst dalje razglaba o temama poput kulturnog šoka za mlade amerikance koji će se naći u Evropi, kako to može biti veliki problem itd. Mislim da mnogo komplikuju stvari i da previđaju činjenicu da evropsko tržište, generalno, uključujući i sve nove zemlje članice ili potencijalne članice EU predstavljaju, u narednim godinama, mnogo perspektivnije i dinamičnije tržišta za proizvod. Proizvod koji ne mora nužno biti košarka, pa ni Nike patike. Rusija, na primer, ima svoje razloge zašto toliko besomučno upumpava, baš ove godine, toliko novca u košarku, ali i u druge sportove, koliko čujem. I mi, u našem malom, umanjenom ruskom gulagu, imamo slične primere. Dragan Džajić uhapšen spektakularno, sniman, sprovođen kao da je Legija, da bi se posle nekoliko meseci (sic!) ispostavilo da... šta? Malo smo se šalili... Srpska hobotnica deluje slično kao što su, ranije, delovale ruske hobotnice. Zašto se mučiti kao Hemofarm, koji mi uopšte nije simpatičan, da se razumemo, kada se može malo protresti nekada plodno košarkaško drvo Srbije i samo pokupiti trula jabuka. Još ako se jabuci malo pomogne da istruli... so be it!

Da rezimiram zaključke. Svetska košarka se nalazi na prekretnici. NBA sve brže i brže gubi status neprikosnovene Lige u kojoj se igra najbolja košarka i u kojoj igarju najbolji igrači - a to su dve različite stvari. Star system koji je tako dobro funkcionisao od sramotnog finala Wahington-Seattle iz 1970 i neke, kada su u ligu stigli Larry i Magic, doživeo je tokom 90tih svoj vrhunac sa završetkom Džordanove ere. Od neke 2000te pa nadalje, stvari se pogoršavaju.

Uspesi amerikanaca na svetskim prvenstvima i olimpijadama su samo jedan aspekt: ok, bila je naša ekipa, jako dobra, motivisana, evropska košarka, međunarodna pravila itd. Bili su Argentinci - slična priča. Bili su Španci, bili su Grci koji su ponizili Američane na možda najinteresantniji način:

Dakle, amerikanci nisu pobeđeni samo uigranim akcijama ekipe koja je dugo trenirala zajedno, koja se dobro poznaje, koja je imala treninge itd. Ne: pobedila ih je Grčka, pre svega, individualnim akcijama i pikenrolovima. Niko od Amerikanaca nije mogao da čuva Spanulisa (koga ni malo ne volim btw), niko nije imao rešenje za Dijamantidisa i Papalukasa (za koje mislim da su poslednjih godina u top 10 najboljih igrača sveta), nisu znali šta će sa Dikudisom (WTF!), nisu znali šta da rade protiv punačkog Skorcijanidisa...

Što nas dovodi do još jedne ključne tačke: pravila igre!

Wow, to je zanimljivo. Prošle nedelje je jedan naš drugar doveo na basket svog kolegu, Amerikanca. Momak ima oko 30 godina, okej je građen, oko 1.85, mišićav, ima lep šut sa jakom rotacijom i visokom parabolom, snažan u skoku, čvrsto igra... ukratko: vidi se da je basketaš. Odigrao je jako dobro prvi basket, mislim i da je dao recimo 10 od ukupno 16 poena. U sledećih 6 ili 7 basketa se nije više video. Žalio se na faulove, na grubu igru, nije dobijao loptu kada je mislio da treba da je dobije, njegovi pasovi su išli u aut, iako su bili dobro zamišljeni... Jednostavno, drugačija igra. Ne sumnjam da će se sledeće nedelje vratiti u boljoj formi, ali tek kada se adaptira na naš smarački basket, sa par blokova i brzim šutem spolja. Hoću da kažem, tog istog Spanulisa su svi gazili u bukvalnom smislu u NBA. Uostalom, Milt Palacio, koga nažalost nismo uspeli da zadržimo ove sezone, prošle je bio MVP final 16 Evrolige. U NBA? Evo ga:

 

Unificiranje pravila će nam dati mnogo bolju sliku. Pazite: ne sporim ja da USA treba po logici stvari da ima najjaču košarku na svetu. Izmislili su je, majku mu, imaju tradiciju, imaju para za rad sa mladima (što mi više nemamo), imaju beskonačnu bazu iz koje mogu da vuku klince, imaju uhodan sistem... Po meni, trenutni njihov najveći problem je upravo NBA. Postala je dosadna iritantna liga, sa kriterijumima suđenja koji nemaju veze sa izvornom košarkaškom igrom: ovako bi verovatno moglo da se igra...

Završavam ovaj dosadni tekst sa par konstatacija. Prvi put od Duleta Vujoševića u, Švedskoj čini mi se, imamo ekipu koja liči na nešto. Malo sam gledao pripremne utakmice i mislim da imamo neku perspektivu. Ostaje žal za par Crnogoraca (pre svega Peković), ali mnogo bitnije je da se ponovo trči, ponovo se igra odbrana i ima mnogo mladih igrača.

Amerika u Peking igra na sve ili ništa. Niko, pa ni ja, ne spori da je to bez konkurencije najjača ekipa na svetu trenutno, ali možda bi za njih same najbolje bilo da ih iznenadi neka Hrvatska (koja ima totalni krš od ekipe) ili Grčka ili Argentina i da ispadnu iz borbe za zlato. Možda bi to bio okidač da se konačno nešto promeni u star sistemu koji dovodi do toga da ekipe poput San Antonia, koji sam, nekada davno, kad je Duncan tek stigao, voleo, sada igraju nešto što nije ni košarka a nije ni bejzbol, ali liči i na jedno i na drugo.

Srbiji sada nedostaje samo jedna stvar da konačno uđe u društvo 5-6 vrhunskih košarkaških nacija na svetu: pare. Mnogo para, i to u evrima. Ko zna, možda treba stvarno prepustiti KKCZ hobotnici da vidimo da li će se desiti nešto dobro, mada mislim da svi znamo da neće. A i njega ionako zanima fuca, a ne plemeniti sportovi. Potrebni su samo jako strani sponzori, spremni da rizikuju, spremni da kažu, majku mu, uletećemo sa 3,4 miliona evra, stavićemo logo na dresove ovih momaka, kupićemo najbolje i gledaće nas cela Evropa sledeće 3,4 godine. Srbija je stabilna, ima dobar rast, ulazi u Evropsku Uniju (ulaziti nije isto što i ući!), košarka je brend itd. Ali to podrazumeva čistu finansijsku i pravno-vlasniču situaciju, a tu dolazimo do zakona o sportu, a to nas vodi do skupštine, a ona do poslanika, a oni opet do hobotnice.

Mladi Američani će nastaviti da dolaze u Evropu, kulturni šok će biti amortizovan daljim jačanjem evra, Evroliga će postati malo dinamičnija, možda će i kopirati neke mehanizme koji su ustoličili nebealigu kao globalni proizvod, ali, najvažnije od svega, nove patike i dukseve će više kupovati klinci iz Rusije, Poljske i Bugarske, nego oni iz Konektikata i Arizone.

Svi znamo kako je dovoljno poneti fotoaparat na basket i slikati drugare pola sata kako igraju, makar to bio najjadniji basket na svetu. Od toga se uvek može izvući 5-6 minuta materijala koji će nekoga predstaviti, ako se dobro montira, kao novog Kukoča u najmanju ruku. Malo više truda u video-odjelu Eurolige i eto lepog pakovanja. Uostalom, i naše firme su tek poslednji par godina počele da obraćaju pažnju na ambalažu...

 

A i mi smo Evropa...