nba

- david duchovny is a cool guy, check out his podcast with simmons

- watched boston @ chicago, NBA is amazing sport, so beautiful to watch, these 2 teams play meainingful game, very purposeful. enjoyed so much of it, like beautiful allen pull up, sublime drose passes, underhand bullet to boozer in the post, the guy has an amazing court vision, boozer killing big baby davis and playing so well, and then tensing up just a bit towards the end of the game, but that's fine, that's how he plays, watching someone from boston bench (lawrence frank?) yell out screams in tricky situations - do you know those amazing cross court passes in transition to a perfectly situated shooter on the tree point line that are automatic makes, and as deng receives one of those from drose, you hear a fucking scream, in perfect moment, fucking perfect moment. the guys doesn't even shoot it, goes inside and misses a layup, pierce, gotta hate pierce, what a player, and so much other stuff. o'neal brothers and kurt fucking thomas playing, representing... really enojable. even in eastern confrence, even with fucking slow down game. actually because of it (and 2 serious teams). which is really the best part of the whole experinece. 2 teams playing smart basketball.

- one thing that really kills the game is all the free throws. gotta find a way to deal with that. slows down the game and kills it. i have few suggestions.

one is allow only 3 fouls, make them non shooting, and eject players after 3. or perhaps 4. pretty lame, but what about one shot is worth 2 points. for and-ones it's worth one (what?!... who cares). just eliminate the interruptions of the game flow. also, very importantly, either don't blow the whistle, or make the punishment (negative aspect) be worth more, ie make penalty more severe. what are free-throws good for anyway. you don't have ads during them, and it's not really entertaining. well, actually, the rule is only up to 2 mins to the end of game. free throws are fucking fun in the crunch time. love those bricks.

ok thats it

-----------------------------------------------------------------

izvinjavam se zbog ovog teksta, ali sam se stvarno lepo proveo gledajuci NBA

Deep Deuce

Kev je zaspao uz uključen TV. Ras mu je podigao noge na fotelju i pokrio ga svojim ćebetom. Onda je pogasio svetla, umotao se u jaknu i razmišljao. Ras je imao mnogo planova. Kev je bio najbrži i najspretniji klinac u kraju. Prodavačica sa ugla je volela Keva i Ras je pokušavao da pronađe najbolji način da iz toga izvuče korist za obojicu. Već im je davala pokoji krompir ili jaje preko onoga što bi naplatila. Ras je imao veće ambicije. Hteo je da obezbedi trajniju sigurnost, ali bi se svaka ideja rasula u nepovezive fragmente onog trenutka kad bi zaboravio sve što je nameravao da kaže i uradi, uvek na istom mestu -- na ulazu u piljarnicu. Poslednjih nekoliko puta namerno je tamo išao bez Keva, verujući da će tako lakše odigrati unapred zamišljenu predstavu. Prodavačica bi ga svaki put već na vratima pitala za Keva i Ras bi imao osećaj da se pomalo mrvi i usporava i rekao bi nešto uobičajeno, nešto što bi svaki dvanaestogodišnjak iz kraja odvratio o Kevu. Ras je punio dvanaest u decembru, ali je bio siguran da svi misle da ima bar petnaest.
I dalje zamotan u predugačku jaknu, Ras je ustao i sitnim koracima oteturao u drugi kraj prostorije koji je služio kao kuhinja. Zavukao je ruku u šerpu na polici i izvukao dve zgužvane novčanice. To je bilo sve čime su on i Kev raspolagali, 15 dolara. Vratio se i zavukao novčanice u džep Kevove trenerke. Ujutru je rano probudio Keva i uzbuđeno mu objasnio šta treba da urade. Kev je samo klimao glavom. Na kraju se nasmejao. Navukao je patike i izleteo iz stana. Ras je kroz prozor gledao kako Kev pretrčava ulicu i poljanu između zgrada, kratko se saginje pored polusrušenog zida jedne kuće, podiže nešto sa zemlje i zamiče za uglom. Onda je i on izašao, pažljivo zaključao vrata i sišao u prizemlje. Posle nekog vremena čuo je povike i video ljude iz kraja kako trče u smeru u kom je Kev otišao. Njihova i okolne ulice su se ispraznile. Sačekao je još malo, proverio da li je u džepovima sve što mu treba i polako krenuo ka prodavnici na uglu.

Leteti visoko, dodirnuti nebo

Nervirao ga je daljinski upravljač koji je stalno upadao između naslona i jastuka fotelje, a nova epizoda dokumentarnog serijala "Cribs" počinjala je za nekoliko minuta; ustvari već je počela, pomislio je Saša, pokušavši da dohvati upravljač ne ustajući sa fotelje. Nije mu uspelo i, već razdražen, naglo je ustao, okrenuo se i nekoliko puta pesnicama udario u naslon fotelje. Udarci u grubu tkaninu ogulili su mu tanak sloj kože sa nekoliko zglobova na prstima i Saša je glasno opsovao. Onda je otišao do velikog prozora, naslonio šake na umirujuće hladnu površinu stakla i promrmljao još nekoliko neodređenih psovki. Stajao je tako neko vreme, razmišljajući o jučerašnjem preseljenju u novu kuću sa pogledom na Malholand Drajv (kad je pročitao taj podatak kao najistaknutiju prednost kuće u katalogu agencije za nekretnine, bio je siguran da je i ranije čuo to ime, ali nije mogao da se seti gde), o deprimirajućem prizoru zakržljalog prašnjavog žbunja koje se u nedogled protezalo Drajvom i, posebno, o telefonskom razgovoru koji je to jutro imao.

Uobičajeno suvim tonom, asistent kouč Smit mu je u vrlo kratkim crtama objasnio da je nekoliko igrača povređeno u jednom bizarnom noćnom incidentu i da je on, Saša, predviđen za današnju utakmicu kao startni plejmejker. Smit je dodao da će mu emailom poslati par video fajlova sa ključnim stvarima na koje treba da obrati pažnju večeras, zajedno sa propratnim skauting tekstom. Saša nije izgovorio gotovo nijednu reč tokom celog razgovora i pošto je kouč prekinuo vezu, otišao je do sobe za zabavu, gde je pored Play Stationa i xBoxa stajao i potpuno nov notebook računar, poklon svim igračima tima prilikom jednog gostovanja na Floridi. Saša ga je uključio i proverio email, ali poruka od kouča još nije stigla. Posle desetak minuta i dvadesetak proveravanja, ustao je i tiho opsovao Smita. Spustio se u podrum kuće, gde je, prema njegovom zahtevu, bila instalirana raznovrsna trenažna oprema i postavljena polovina košarkaškog terena. Saša je osetio specifičan miris, mešavinu gume, kože i ustajalog vazduha i, kao i uvek, obradovao mu se. Uzeo je jednu od lopti iz mreže okačene na kuku na zidu i nonšalantno pokušao egzibicioni šut na koš jednom rukom iza leđa. Lopta se otkotrljala u mračni ugao podrumske sale i Saša je nezadovoljno pogledao u nedovoljno jako svetlo sijalica. Usput je primetio da je plafon neobično nizak za jednu košarkašku salu. Uzeo je drugu loptu, stao na liniju za tri poena i šutnuo na koš. Lopta je očešala plafon i odbila se ka podu mnogo pre koša. Saša je opsovao, prvo tiho, a onda glasno, i još jednom, mnogo glasnije. Uzeo je još jednu loptu i ponovo pokušao da šutne. Lopta se oštro odbila o obruč i vratila mu se u ruke. U neodređenom stanju između rezignacije i besa, nastavio je da šutira, sve dok se mreža sa loptama nije ispraznila. Šutevi su bili skoro pravolinijski, bez ikakvog luka u letu lopte. Dva od tri poslednja pokušaja su bili uspešni. Saša je stajao još neko vreme i razmišljao o tome kako će mu ići šutevi večeras. To ga je podsetilo na email i brzo se popeo do računara. Poruka sa upustvima je stigla i on je nestrpljivo otvorio prvi video. Na ekranu se vrteo jako usporeni snimak akcije večerašnjih protivnika u kojoj se za plejmejkera postavlja dvostruki blok na takozvanoj "slaboj" strani, onoj na kojoj se trenutno ne nalazi lopta. U propratnom tekstu je bila iscrtana putanja kojom je Saša trebalo da se kreće kako bi sprečio protivnika da ostane sam u tim blokovima. Pomalo nezadovoljan ovako jednostavnim uputstvom, Saša je otvorio drugi video, gde je po ko zna koji put mogao da vidi jednu od standardnih napadačkih formacija svoje ekipe. Propratni tekst je govorio u kom trenutku i na koju stranu treba da pošalje loptu. "I to je sve?!", pomislio je Saša, vadeći telefon iz džepa trenerke. Nameravao je da zove kouča Smita i da ga pita da li je možda prevideo neki snimak. Dok je telefon zvonio, primeti da kabl za napajanje nije povezan sa računarom i da je baterija potpuno potrošena. Začu se nekoliko slabih pisaka i računar se automatski isključi. Osetio je blagi strah da je propustio nešto jako važno. Smit se nije javljao na telefon i Saša, delujući odsutno, ode u dnevni boravak i potraži TV vodič.

Činilo mu se da su se na prljave žbunove nataložili novi slojevi prašine dok je stajao i posmatrao crvene i žute tačkice kako se udaljavaju Drajvom. Utakmica je počinjala za dva sata i Saša je otišao da potraži srećne čarape. Spakovao ih je sa još par sitnica u preveliku torbu, navukao papuče i izašao iz kuće. "Prijaće mi vožnja", pomislio je dok je izlazio unazad sa pošljunčanog parkinga. Krenuo je za crvenim i žutim tačkicama. "Zašto svi negde idu", pitao se, "svi negde žure, svi negde moraju da stignu, ja to ne razumem". Stereo u automobilu ga je dekoncentrisao, i on je, možda previše jako, udario dlanom po dugmetu za isključivanje. Vozio je već skoro jedan sat i odavno je očekivao da naiđe na uključenje ka putu koji je vodio prema Stejplsu, ali sve na šta je nailazio bili su znaci za ograničenje brzine. "Ima vremena, mora da je tu negde izlaz", pomislio je i izbacio lakat kroz prozor. Prošlo je još neko vreme i Saša je već ozbiljno počeo da brine. Trebalo je već uveliko da bude prisutan na redovnom sastanku tima i zagrevanju pred utakmicu. Izvukao je telefon iz torbe. Displej je pokazivao da telefon nema domet mreže. Saša je čvrsto stegao volan. Crvene i žute tačkice su nestajale u mraku.

o dolaru i evru...

Saradnici na ovome blogu su poslednjih godina mnogo pažljivije od mene pratili dešavanja u američkoj košarci, tako da su sigurno mnogo upućeniji od mene u pitanja salary cap-a, mogućnosti trejdovanja igračima i slično. Ipak, ne mogu a da se ne osvnem na nedavni prelazak Džoša Čajldresa iz prilično skromne Atlante u Grčku, kao i na prelazak još nekoliko igrača, među njima i Krstića, ali i Delfina, Garbahose u Evropu/Rusiju.

Kao prvo, ne želim da se pravim pametan ovde i da prosipam mudrosti koje su drugi već lepo objasnili. Koga ne mrzi, neka pročita ovaj tekst na espn-u . Jedna od suštinskih stvari, pomenutih u tekstu, a koje zna svako ko je radio za evropske firme/institucije: kada se dogovara oko plaćanja, uvek se ima u vidu neto zarada. Dakle neto=bruto-(takse+doprinosi+porezi).

Pomenuti tekst dalje razglaba o temama poput kulturnog šoka za mlade amerikance koji će se naći u Evropi, kako to može biti veliki problem itd. Mislim da mnogo komplikuju stvari i da previđaju činjenicu da evropsko tržište, generalno, uključujući i sve nove zemlje članice ili potencijalne članice EU predstavljaju, u narednim godinama, mnogo perspektivnije i dinamičnije tržišta za proizvod. Proizvod koji ne mora nužno biti košarka, pa ni Nike patike. Rusija, na primer, ima svoje razloge zašto toliko besomučno upumpava, baš ove godine, toliko novca u košarku, ali i u druge sportove, koliko čujem. I mi, u našem malom, umanjenom ruskom gulagu, imamo slične primere. Dragan Džajić uhapšen spektakularno, sniman, sprovođen kao da je Legija, da bi se posle nekoliko meseci (sic!) ispostavilo da... šta? Malo smo se šalili... Srpska hobotnica deluje slično kao što su, ranije, delovale ruske hobotnice. Zašto se mučiti kao Hemofarm, koji mi uopšte nije simpatičan, da se razumemo, kada se može malo protresti nekada plodno košarkaško drvo Srbije i samo pokupiti trula jabuka. Još ako se jabuci malo pomogne da istruli... so be it!

Da rezimiram zaključke. Svetska košarka se nalazi na prekretnici. NBA sve brže i brže gubi status neprikosnovene Lige u kojoj se igra najbolja košarka i u kojoj igarju najbolji igrači - a to su dve različite stvari. Star system koji je tako dobro funkcionisao od sramotnog finala Wahington-Seattle iz 1970 i neke, kada su u ligu stigli Larry i Magic, doživeo je tokom 90tih svoj vrhunac sa završetkom Džordanove ere. Od neke 2000te pa nadalje, stvari se pogoršavaju.

Uspesi amerikanaca na svetskim prvenstvima i olimpijadama su samo jedan aspekt: ok, bila je naša ekipa, jako dobra, motivisana, evropska košarka, međunarodna pravila itd. Bili su Argentinci - slična priča. Bili su Španci, bili su Grci koji su ponizili Američane na možda najinteresantniji način:

Dakle, amerikanci nisu pobeđeni samo uigranim akcijama ekipe koja je dugo trenirala zajedno, koja se dobro poznaje, koja je imala treninge itd. Ne: pobedila ih je Grčka, pre svega, individualnim akcijama i pikenrolovima. Niko od Amerikanaca nije mogao da čuva Spanulisa (koga ni malo ne volim btw), niko nije imao rešenje za Dijamantidisa i Papalukasa (za koje mislim da su poslednjih godina u top 10 najboljih igrača sveta), nisu znali šta će sa Dikudisom (WTF!), nisu znali šta da rade protiv punačkog Skorcijanidisa...

Što nas dovodi do još jedne ključne tačke: pravila igre!

Wow, to je zanimljivo. Prošle nedelje je jedan naš drugar doveo na basket svog kolegu, Amerikanca. Momak ima oko 30 godina, okej je građen, oko 1.85, mišićav, ima lep šut sa jakom rotacijom i visokom parabolom, snažan u skoku, čvrsto igra... ukratko: vidi se da je basketaš. Odigrao je jako dobro prvi basket, mislim i da je dao recimo 10 od ukupno 16 poena. U sledećih 6 ili 7 basketa se nije više video. Žalio se na faulove, na grubu igru, nije dobijao loptu kada je mislio da treba da je dobije, njegovi pasovi su išli u aut, iako su bili dobro zamišljeni... Jednostavno, drugačija igra. Ne sumnjam da će se sledeće nedelje vratiti u boljoj formi, ali tek kada se adaptira na naš smarački basket, sa par blokova i brzim šutem spolja. Hoću da kažem, tog istog Spanulisa su svi gazili u bukvalnom smislu u NBA. Uostalom, Milt Palacio, koga nažalost nismo uspeli da zadržimo ove sezone, prošle je bio MVP final 16 Evrolige. U NBA? Evo ga:

 

Unificiranje pravila će nam dati mnogo bolju sliku. Pazite: ne sporim ja da USA treba po logici stvari da ima najjaču košarku na svetu. Izmislili su je, majku mu, imaju tradiciju, imaju para za rad sa mladima (što mi više nemamo), imaju beskonačnu bazu iz koje mogu da vuku klince, imaju uhodan sistem... Po meni, trenutni njihov najveći problem je upravo NBA. Postala je dosadna iritantna liga, sa kriterijumima suđenja koji nemaju veze sa izvornom košarkaškom igrom: ovako bi verovatno moglo da se igra...

Završavam ovaj dosadni tekst sa par konstatacija. Prvi put od Duleta Vujoševića u, Švedskoj čini mi se, imamo ekipu koja liči na nešto. Malo sam gledao pripremne utakmice i mislim da imamo neku perspektivu. Ostaje žal za par Crnogoraca (pre svega Peković), ali mnogo bitnije je da se ponovo trči, ponovo se igra odbrana i ima mnogo mladih igrača.

Amerika u Peking igra na sve ili ništa. Niko, pa ni ja, ne spori da je to bez konkurencije najjača ekipa na svetu trenutno, ali možda bi za njih same najbolje bilo da ih iznenadi neka Hrvatska (koja ima totalni krš od ekipe) ili Grčka ili Argentina i da ispadnu iz borbe za zlato. Možda bi to bio okidač da se konačno nešto promeni u star sistemu koji dovodi do toga da ekipe poput San Antonia, koji sam, nekada davno, kad je Duncan tek stigao, voleo, sada igraju nešto što nije ni košarka a nije ni bejzbol, ali liči i na jedno i na drugo.

Srbiji sada nedostaje samo jedna stvar da konačno uđe u društvo 5-6 vrhunskih košarkaških nacija na svetu: pare. Mnogo para, i to u evrima. Ko zna, možda treba stvarno prepustiti KKCZ hobotnici da vidimo da li će se desiti nešto dobro, mada mislim da svi znamo da neće. A i njega ionako zanima fuca, a ne plemeniti sportovi. Potrebni su samo jako strani sponzori, spremni da rizikuju, spremni da kažu, majku mu, uletećemo sa 3,4 miliona evra, stavićemo logo na dresove ovih momaka, kupićemo najbolje i gledaće nas cela Evropa sledeće 3,4 godine. Srbija je stabilna, ima dobar rast, ulazi u Evropsku Uniju (ulaziti nije isto što i ući!), košarka je brend itd. Ali to podrazumeva čistu finansijsku i pravno-vlasniču situaciju, a tu dolazimo do zakona o sportu, a to nas vodi do skupštine, a ona do poslanika, a oni opet do hobotnice.

Mladi Američani će nastaviti da dolaze u Evropu, kulturni šok će biti amortizovan daljim jačanjem evra, Evroliga će postati malo dinamičnija, možda će i kopirati neke mehanizme koji su ustoličili nebealigu kao globalni proizvod, ali, najvažnije od svega, nove patike i dukseve će više kupovati klinci iz Rusije, Poljske i Bugarske, nego oni iz Konektikata i Arizone.

Svi znamo kako je dovoljno poneti fotoaparat na basket i slikati drugare pola sata kako igraju, makar to bio najjadniji basket na svetu. Od toga se uvek može izvući 5-6 minuta materijala koji će nekoga predstaviti, ako se dobro montira, kao novog Kukoča u najmanju ruku. Malo više truda u video-odjelu Eurolige i eto lepog pakovanja. Uostalom, i naše firme su tek poslednji par godina počele da obraćaju pažnju na ambalažu...

 

A i mi smo Evropa...

O hronopijama i famama*

Posle sramotnih predikcija prvog kola nameravao sam da se ne javljam sve dok ne počne naredni kvalifikacioni ciklus za reprezentaciju Srbije, ali je razvoj događaja ipak takav da ne mogu da ostanem miran. Za dva dana počinje serija koju su Dejvid Štern i 348 sponzorskih kompanija čekali još od avgusta. Za razliku od ostalih medija koji kucaju na vrata zaboravljenih asova iz onog legendarnog finala 196x ili onog nezaboravnog finala 196y, ovaj ozbiljni i analitični blog uvek gleda u budućnost, sa kritičkim osvrtom na sadašnjost, i u tom kontekstu elaborira metaneopravdanost eventualne pobede Bostona u finalu NBA lige.
Dok je trajala moja omiljena serija prvog kola PO (ujedno i najsramotnija predikcija), na trenutke sam donosio takve značajne odluke kao što je "Ubuduće ću uvek navijati za Atlantu", "Sudijske krađe i previdi su u stvari sasvim ok" i sl, verovatno pre inspirisan antagonizmom prema onome što Boston pokazuje nego naivnim oduševljenjem lowpost kretnjama Al Horforda. Teško i na mišiće, kao Rocky u svim svojim nastavcima, Boston se probijao kroz east coast PO. U prvom krljanju sa teoretski najgorim timom koji je ušao u doigravanje, Celticsi si odmah svima dali do znanja da im nedostaje heart of the champion (kardiološka pojava kod timova koji sa 30% snage u lošem danu pobeđuju većinu protivnika, recimo reprezentacija SRJ sredinom 90ih), kao i da neuporedivo lakše igraju kad imaju 25.000 navijača iza sebe. Ovo drugo bi se dalo prevazići činjenicom da zahvaljujući najboljem season skoru mogu da računaju da prednost domaćeg terena tokom celog PO, ali ono prvo mi je prilično smetalo u pokušajima da razvijem simpatije prema Bostonu. Posle takvog evidentnog nedostatka, krenuo sam naravno u zlonamerna psihoanaliziranja pojedinaca iz ovog kolektiva. Jasno, i mala deca znaju da se big three Celticsa sastoji od igrača koji u većoj ili još većoj meri žele prstenje i da su u HR departmentu rekli Deniju Ejndžu da bi takva motivacija mogla da bude presudna u postizanju uspeha. To i činjenica da Boston geografski pripada najnekvalitetnijem ligaškom sektoru. I tako su oni izgurali sezonu u senci ludila zapadne konferencije.
Šta smo imali na meniju: Kevin Garnet, svi ga vole, dobar komšija, osvajač mnogih community trofeja van terena i tu i tamo nekog na terenu, ali opterećen bremenom luzera, koje je vremenom preraslo svoju definiciju i postalo zasebna kategorija. Mnogo je takvih igrača prodefilovalo ligom, ali većina je imala neophodnu individualnu mentalnu snagu, pa čak iako su ostajali bez trofeja (Barkli) ili ih osvajali van svog prirodnog okruženja i mnogo posle vrhunca karijere (Karl MailMan), retko koji je toliko bio na crti. Rekao bih ne bez razloga. U sedmoj utakmici serije sa Klivlendom, u drugoj polovini Garnet je upadljivo izbegavao da šutira, u retkim momentima kad se usuđivao bile su to klasične "skraćene ruke", forsirao je situacije u kojima je računao na neoprezan faul odbrambenog igrača (što je kvalitet!) i na svu sreću pogađao slobodna bacanja. Naravno, nisam gledao Kevina Garneta neprestano tokom svih godina njegove karijere, ali je neobično da kad god bih ga gledao, imao sam isti utisak da je KG neko ko će se skloniti kad stvarno postane nezgodno.
Dalje, Rej Alen, sa svojim šokantnim jednocifrenim PO nastupima, sa manjom etiketom gubitnika - prvenstveno zbog nastupanja za middle-of-the-road timove tokom cele karijere i manjim imperativom da se nešto konačno desi - i, rekao bih nedostatka ambicije. Alen meni uopšte ne izgleda kao neko ko stvarno želi da bude top o' th' world. Plus bi mogao da bude iskustvo jednog NBA finala, upravo protiv Lakersa, ali ne bih uzimao to kao ozbiljan plus.
Dolazak Garneta i Alena u Boston donekle je nalik na dolazak Pejtona i Melouna u LA. Razlika je u tome što su potonju dvojicu sačekali Kobe, Shaq, Fil i još 300 uzbuđenih čirlidersica i što je njihov dolazak značio doziđivanje potkrovlja na solidnu trospratnicu. KG i RayRay su s druge strane predstavljali temelje, dizalice, šljunak i sve ostalo. I ne zaboravimo, dočekao ih je Pol Pirs, a.k.a. The Truth (ako neko zna zašto je Pol Istina neka mi javi). U vreme kad se Pol pojavio u ligi, istu sam neštedimice pratio u meri u kojoj su tadašnji mediji omogućavali i voleo sam Polovu igru jer je po potrebi bio i plej i realizator i skakač, nije se libio da se zavuče pod koš i izbaci iz igre po dva odbrambena igrača pravovremenim pivotom, voleo sam njegove naizgled lenje šuteve (koji tako izgledaju samo na TV-u), fadeaway jumpere i ostalo iz ofanzivnog asortimana. Sad volim njegovih 40 poena u sedmoj utakmici serije sa Klivlendom. Na nesreću, sav svoj talenat i potencijal Pol je trošio u timu koji je tokom tih godina predstavljao enciklopedijsku definiciju reči stagnacija, usput ne uspevajući (prirodno) da izgradi neophodnu dozu agresije. U takvim okolnostima se pomalo izgube kriterijumi: liderstvo u Bostonu imalo je dosta manju težinu nego recimo u Dalasu i sl, da bi Pirs dočekao hajlajt karijere prilično kasno, takođe noseći kapu na kojoj piše "ovaj nikad ništa značajno nije postigao". I tako imamo tri veterana sa izvesnim frustracijama, nekoliko neobičnih rolplejera (Rondo, koga su Cavsi svesno puštali da šutira - nije li to blago ponižavajuće, Perkins/Powe ne naročito pouzdana kombinacija, pokojni Sem Kasel, bitanga Posey i polupokojni PJ Brown, od koga očekujem da u nekom trenutku prelomi jednu tekmu protiv LA). Meni ovo ne deluje kao šampionski tim. Što ne znači da oni to neće postati, ali kao što je Rocky mrcvario gledaoce na putevima do vrha... znate već. Jedino što je to bila fikcija. Znali smo da će Balboa dobiti jer je ostajao na nogama dok svi ne popadaju. Ne želimo da MVP beži od lopte na +1 i 2 minuta pre kraja. Ako Boston nešto i uradi, to će biti Pirsovo. On će biti taj koji će se kvalifikovati u najavne špice "NBA presents Golden Moments". Onda kad mediokrizija koju Doc Rivers sasvim nenamerno ali kvalitetno implementira u svoj tim zavlada Alenovim šutevima i Garnetovim razmišljanjem, očekujem malo poezije i od njega. I nastavak sporadične kvazitradicije u kojoj su MVPjevi finala bili James Worthy, Scottie Pippen i Tony Parker.

----------------------------------------------------------
* - naslov je ukraden, naravno. ali mi se čini idelan za temu

It's night out! NBA PO Preview / prva runda

Kao i pre neku godinu, evo ga opet pretenciozni napis o ishodima serija. Ovaj put sa 33% više političke korektnosti, a filmske pandane zameniće ekvivalenti večernjeg provoda (VP).

Roll on EAST:

- Boston -Atlanta 4:0, Joe Cool and the Gang, Isus, Istina, KG, Doc Rivers, nekako sve vuče na zabavu ali to je ipak Atlanta. VP = ostajanje kući i gledanje american wrestlinga na fox serbia kanalu

- Detroit - Philadephia 4:1, ovaj 1 jer mi je PHI nekako simpatična, kao CHI pre neku godinu, samo sa 46.3% manje talenta. VP = šetnja po kraju kojim prolazite kad idete na posao.

- Orlando - Toronto 4:1, ovo je preoštro prema Torontu jer oni imaju tamo gde Orlando nema (backcourt), ali ko kaže da će Stan the Man uopšte izvoditi bekove na teren. VP = sedenje u skupom lokalu sa partnerom/partnerkom i njegovim/njenom bratom/sestrom.

- Cleveland - Washington 2:4, skoro sam saznao da igrači WASH... imaju najneobičnije nadimke u ligi, kad se uzme u obzir Per Possesion faktor. VP = neplanirani odlazak u kafanu u kraju usled poziva prijatelja/prijateljice koji prolaze baš tuda.


Roll on WEST:

- LA Wankers Lakers - Denver 4:1, ovde imamo dosta olimpijaca; čuo sam da Kembi ima pik na Gasola; Denver igra jaku odbranu (kao); Kobe ima patike koje same zakucavaju; kad se iznervira, Melo voli da se najede, baš onako, dobro; Lamar Odom nosi gotivne jakne; Kenjon Martin; Roni Roni Turijaf; nebesa. VP = krenuli ste u pozorište i oduševili se kad su vam na šalteru rekli da je predstava otkazana jer stižete kući na piratski stream treće utakmice u seriji

- New Orleans - Dallas 3:4, srce mi se cepa. VP = u restoranu gde vas je neko izveo na večeru upravo je izbio požar i nema vremena da se hrana spakuje za poneti

- San Antonio - Phoenix 4:2 2:4 4:3 3:4, ovo je toliko klasično da je ustvari užasno dobro. Sve sami arhetipski dueli. I prosek godina od 38.5. VP = partner/ka je hitno morao/la da otputuje i stvari postaju kao u onim debilskim reklamama za pivo

- Houston - Utah 3:4, preblago prema Hjustonu, i ko uopšte igra u tom Hjustonu? VP = double bill u bioskopu po ceni jedne karte, jedan film je islandska art drama o devojčici čiji roditelji ne mogu da se dogovore oko sadržaja nedeljnog ručka što ostavlja ozbiljne posledice na nju.

Take your pick!

Studentarija

Bio sam dovoljno naivan da se registrujem na www.ncaasports.com/mmod gde se kompletan plejof koledž basketa prenosi online. Sad je teško odvojiti se od monitora. Iako su utakmice u najboljem slučaju na nivou napetijih sukoba na sastancima rukovodstva NLB lige, postoji određena isfabrikovana fama i overall atmosfera zbog koje sam gledao i takve potencijale kakvi su bekovi šuteri Texas Arlington Governorsa. Na stranu što sam počeo da se doživljavam kao poznalavac lige i dao sebi slobodu da sastavljam idealnu petorku lige. I slično. I ono što me dosta loži su power forwardi sa double double učincima, kojih u NCAAB ima onako, dosta. Sad baš gledam jednog od njih, Michael Beasley, 26ppg, 13rpg, Kansas State (K-State ima neviđeno gotivne crne dresove). Nekoliko highlighta, so far:
- Tyler Hansbrough a.k.a Psycho T - PF Severne Karoline, najverovatniji MVP sezone, 24/1o type, podseća me na jednog muppet show lika, ali je neopisivo borben i jak; osim toga NC je #1 favorit
- pomenuti Beasley, glavni protivkandidat Psychou za trofej čije ime sam zaboravio, John Wooden, mislim; ubedljiv atleticizam i neprekidna potreba da se probija ulazima sa vrha kapice reketa
- košarkaški fundamenti koje praktikuje Wisconsin a.k.a Jazavci - jazavci izgledaju kao gomila klinaca koje ste maltretirali u osnovnoj školi, ali upravo delju K-State koji izgledaju kao gomila uterivača duga iz Baltimora; njihova igra se sastoji u tome da uvek urade ono što treba, što, kad se malo bolje razmisli, predstavlja dovoljan uslov za pobedu: blokovi su im uvek pravovremeni, šutevi rezonski, odbrana disciplinovana, niko ne odskače; svi se šišaju kod istog berberina.
- Joe Alexander/Kevin Love - dva bela centra/rukija/freshmena iz West Virginia/UCLA, najbolji strelci/skakači svojih timova
- Luke Harangody - blue-colar verzija Hansbrougha, deluje kao da pije dosta piva, ali svako veče 20/12; Notre Dame će biti zanimljivo pratiti
- kolaps Duke-a - nisam baš pratio Duke ove sezone (kao ni prethodnih 20), ali znam da su bili negde u prva 3 favorita; u prvom kolu su se provukli, u drugom ih je West Virginia pojela; WVU is a team to keep an eye on, kao što se kaže.
- Lopez Twins - igraju za Stanford (više nego solidan tim) i zajedno su visoki 4.5 metra; Brook je 20/10 PF i stoga jedan od kandidata za pomno praćenje.
- DJ Augustin - jer je i jedan bek morao da se nađe ovde

Nuff shit, final four prognoze ::: NC, UCLA, Texas, Wisconsin