Peja prešao u Indijanu, zemlju košarke, Istočnu obalu, grad Redžija Milera i, poslednjih godina, Larija Birda. U suprotnom smeru otišao je Ron Artest, bad boy ove decenije, mada to danas nekako glupo zvuči. Ono što je sigurno, to je da je proces razgradnje legendarne ekipe Kingsa ovim završen. Poslednji član sjajne petorke Sakramenta i definitivno označava kraj one ekipe koju je neobično veliki broj naših ljudi voleo ne toliko zbog Divca i Peje, koliko zbog freestyling igre, koja je podsećala više na Dudine SFRJ kaznene ekspedicije sa Kukočem i Paspaljem nego na kasnije Željkove vojnike i smarače. Iako bi se moglo diskutovati dugo o tome, Kingsi su pre 5-6 godina, zapravo do trojke Big Bob Horija, koju je Džarpli već pomenuo, bili tim koji je igrao ubedljivo najlepši basket u Americi. I, dok ćemo se svi složiti da je proces razgradnje okončan pomenutim trejdom pre nekoliko dana, interesantno je naći koren raspada, inicijalnu klicu potonjih neuspeha. Da li je to povratak Vebera u sred plejofa one nesrećne godine, kada je Peja bio jedan od najboljih igrača lige i, čini mi se, drugi strelac cele NBA? Peja se tada povukao, prepustio lidersku poziciju nesrećnom Krisu, umesto da ga svojim kanonadama prisili da ga prihvati kao boljeg od sebe. Te sezone Peja jeste nesumnjivo bio bolji igrač. Ili je to čuveni trejd Bibi za Džej-Vila, koji je trebalo da ekipi iz Kalifornije donese stabilnost, a doneo joj je plejmejkera psihopatu u nastajanju, momka koji će igrati dobro svake sezone u kojoj mu ističe ugovor? Ili je jednostavno u pitanju nikad dovoljno ispljuvani osvedočeni gubitnik Rik Adelman, čovek zastrašujućeg izgleda šofera/silovatelja dečaka? Adelmanova strategija i vođenje tima Kingsa je, ako ništa drugo, bila verna njegovim principima, koje nikada nije menjao. Kao i dok je vodio jedan od, po mom skromnom mišljenju, najtalentovanijih NBA timova svih vremena, Portland iz 90tih, Adelman nikad nije organizovao nikakav plan, nikakav „play“, nikakvu šemu. Pokušajmo da zamislimo šta bi uradio Pat Rajli da je imao pre tačno 10 godina na rapolaganju petorku sačinjenu od Terija Portera, Džeroma Kersija, Kevina Dakvorta, Baka Vilijamsa i Klajda Drekslera. Kako bi Rajli iskoristio osobenog Portera, jednog od najsnažnijih ne plejmejkera, nego dvojki u tadašnjoj ligi, sa jakim ulazom i ubitačnim šutem za tri? Kako bi iskoristio najbolje godine i iskustvo Baka Vilijamsa? Neobuzdanu snagu Džeroma Kersija, mekoću šuta i guzicu Kevina Dakvorta? I, na kraju, šta bi trener poput Rajlija ili Čaka Dejlija ili Fila Džeksona (koga ne volim) učinio od Klajda Drekslera. Dreksler bi verovatno tada bio Džordan sa šutem za tri poena.

Uuuuf, raspričao sam se o Portlandu iz devedesetih, ali ko se seća te ekipe i ko ih je gledao, zna o čemu pričam. Nepravedno bi bilo ne pomenuti i poslednje, a prilično dobre godine Denija Ejndža, prvih nekoliko godina Klifa Robinsona. Na klupi je jedno vreme sedeo i Dražen, Adelmanov smrtni i doživotni greh. Zapravo, ima ljudi koji veruju da je Rikova duša tih godina otišla u pakao. Draženovo prokletstvo znači, basically, da nikad ništa neće osvojiti. Kao ljubitelj igre Kingsa, dugo sam se opirao takvoj pomisli, međutim sada i ja verujem da je možda zaista tako.

Koliko sam shvatio, mladi Džej Vil, koji više nije tako mlad, ali dosledno neguje svoj eminemovski white trash imidž, prilično dobro igra u Majamiju. Neću sad da pričam o Majamiju, to će biti neka od sledećih tema, samo hoću da kažem da ga Pat Rajli trpi, igra sa Šekom i Dvejnom Vejdom, pobeđuju, imaju preko 60% u ligi, a pritom je njihov član i gospodin Walker (videti sliku i komentar Harpli Džarplija). Na drugoj strani Majk Bibi, doveden kao racionalno rešenje, da missing piece in a championship puzzle, a zapravo igrač koji je strahovito nazadovao u poslednjih nekoliko sezona. Zloupotrebljava svoj, inače odličan, šut, ignoriše saigrače i slično. Kao i ceo tim sa početka ove decenije, i Bibija sam voleo. Sada je to ekipa divljaka, nedovoljno snažna i, pre svega, disciplinovana da kakvom spektakularnom odbranom slama protivnike, nedovoljno tehnički opremljena i bez dovoljno talenta da efikasnim napadom nadomesti eventualne mane, prepuštena dobrom treneru, ali i prokletom Riku Adelmanu, čoveku koji nikada neće osvojiti ništa.

Peđa ima priliku, po svoj prilici poslednju, da pokaže šta zna. Na stranu priče o nedostatku petlje, suviše blagom temperamentu, nesigurnosti u sobe u odsutnim trenucima, ne smemo zaboraviti da je dečko najbolji šuter na svetu, svidelo se to nekom ili ne, da je liga jadnija nego ikada, barem kad su u pitanju prvi šuteri, kao i činjenicu da Indijana nema ni približno toliko momaka željnih lopte kao banda iz Sakramenta. Ne znam, videćemo. Ja očekujem velike partije od Peje, pogotovo kada se vrati mladi O Nil.

Inače, da ne ostanem dužan za priču o Adelmanu, ima još nekoliko trenera u NBA danas koji su pravili manje ili više uspešne trejdove sa nečastivim. Prvi i svakako najupadljiviji je Fil Džekson. Zen majstor je zapravo samo sotonin sluga, sredovečni dripac koji je prodao dušu još početkom devedesetih, nakon trećeg uzastopnog neuspešnog duela u plejofu sa Detroitom. Tada je u mračnim močvarama Severne Karoline gospodin Džekson ponudio đavolu svoju dušu, koja tada, istina, nije delovala preterano privlačno. Vrag se međutim nije dao zbuniti i platio je pošteno svoj deo transakcije. Rezultat znamo svi.