Uuuuh... pričajmo o organizovanju basketa!

Hajde malo i o tim nekim organizacionim aspektima da progovorimo. Kažite ljudi, kakva su vaša iskustva, kako skupljate ekipu, kako izlazite na kraj sa domarima, imaju li domari dušu (ili bar sindikat, udruženje, konzorcijum...), kako proveravate ljude? Koje kriterijume treba da zadovolji basketaš da bi mogao da igra? Košarkaški kvaliteti jesu u top 3 ili top 5, ali šta je sa onim drugim. Znate, kad dovučete nekoga, rođaka, kolegu, komšiju, koji bi hteo da "se malo istrči", pa padne na drugoj kontri... Ili likovi koji ne daju loptu... Ili fantomi sa playgrounda ipred zgrade, koji na betonu, na svom košu ne mogu da promaše, a onda na parketu ne znaju na koji koš treba da napadaju... Ili, što je gore, kada dovedete na basket prijatelja (to sam jednom uradio, nehotice) koji vam kaže u fazonu, "pa igram povremeno, ali nisam dugo, ništa posebno". Doveo sam jednom tako na basket koji nije bio preterano kvalitetan jednog dečka (glumca), visokog oko 193cm, koji mi je prodao tu priču. Falilo mi je ljudi, a i hteo sam da vidim kako igra. Da ne dužim, dečko je došao, naboo prve tri trojke kojne je šutnuo, istrčao kontru i zakucao jednom rukom, a u sledećih par minuta je uspeo i da zakuca na alley oop. Naravno, osvrnem se i vidim 8 gnevnih parova očiju kako me mrče i mrmljaju u sebi "kakav paćenik je ovaj fritrou, dovešću ja Rakoča sledeći put...." i slično. Najgore su bez sumnje prijateljske akcije, sa ljudima kojima je stvarno samo bitno da malo trče, skinu na znoj koji kilogram, a ako nešto i ubodu, super, imaće o čemu da pričaju uveče za pivom. Imao sam prilike i to da doživim, kada se ekipa pravi samo na osnovu tih nekih prijateljskih veza i, verujte mi, ništa gore. Tada je nastala i moja prilično glupa izreka da ne igram hokej... Ima tu još momenata - recimo dobro je menjati stalno sastave ekipa, pogotovo ako dolaze stalno isti ljudi, bar u mom iskustvu, tako se eliminiše onaj višak kompetitivnosti koji u nekim slučajevima može da dovede do poremećaja kriterijuma sa faulovim, pregrube igre i slično. Opet prisećanje, bio sam u nekoj školi u Jerkoviću, gostovao sam i igrali smo ceo termin (2 sata) basket na jednom košu protiv iste ekipe matorana (35plus). Međutim, pravo sranje se odigravalo na drugom kraju, na drugom košu. Momci su igrali basket, podvarijantu "nema-lakih-poena" dovedenu do ekstrema. Mi smo za 2 sata uspeli da izvučemo, čini mi se, 5 ili 6 basketa, do 21, a oni su još mučili onaj jedan! To su bile neverovatne sekire pri ulazu, udaranje u rebra pri skok šutu, ppodmetanje noge... Ne znam. Posle 24. rođendana, naglo sam izgubio i živce i volju za takvim glupostima. Preporuka: izbegavati. Da se vratimo na kriterijume pri pravljenju ekipe. Nabacaću ih bez nekog reda.
1) dobar igrač, ne preterano dobar, ali dobar. Zna da skoči, zna da šutne (mada nije obavezno), ume da doda, hoće i može da trči, igra odbranu i voli da pobedi.
2) normalna, psihički koliko - toliko izbalansirana osoba. Ne pizdi, ne kuka, ne traži glupave faulove i korake, ne svađa stalno se oko rezultata, nije siledžija, "privatnik" i slično.
3) pouzdan - kada kaže da če doći, dođe. Kada kaže da će stalno dolaziti, stalno dolazi. Donosi pare redovno, ne kuka kako je termin loš, sala mala, parket klizav - bar ne u smislu da to implicira da postoji još 25 sala u kraju koje su duplo jeftinije, a mnogo bolje.
4) ima kola :)
Molim vas dodajte preporuke, olakšajmo ovim mladima što su nekad trenirali ili pikali a hteli bi da organizuju!