Malo, za početak...

Ne, šalu na stranu, hteo bih da se podsetim. Momenata kada ima samo tri lika, pa se igraju amerikanci i put oko sveta... takva sranja. Koja poyicija vam je bila najteža u putu oko sveta? Meni je bio onaj bliži deo kruga ka košu. Nekako se ubode trojka, pre toga penal, a onda onaj bolesni šut sa 2 metra? Hm... Hoću da pohvalim Harplija što je pokrenuo ovaj značajan poduhvat. Mi možemo biti radnici, učitelji, inženjeri, programeri, stolari i vozači, ali smo pre svega basketaši... Uuuuf. Ili nije tako? Video sam pre neki dan u pekari tipa koji je dolazio na Adu pre jedno 15 godina, kad smo mi, dakle, bili srednjoškolci, a on je tada imao oko 35 godina. Nije se promenio, koliko sam uspeo da vidim... Uvek je dolazio sam, sa Tigar Specijalkom pod miškom i uvek bi samo stao sa strane, pažljivo posmatrajući igru. Ukoliko bi mu se basket učinio mnogo slab, otišao bi na prazan koš da uvežbava najluđe šuteve, horoge levom rukom i zicere iz okreta... Elem, sreo sam ga u pekari u Nušićevoj, kupovao je burek. Bio je sa nekim tipom, 50togodišnjakom, kolegom (to sam shvatio iz razgovora). I dalje je bio mršav, samo mu je lice malo propalo... Već sam krenuo da ga startujem, da ga nešto pitam (šta??), ali sam onda shvatio da nema šanse da on može mene da se seti. Jer tada, na Adi, bilo je nekoliko stotina nas klinaca od 15 do 25 godina, a on je bio jedini preko 35... Mislim da ova priča daje dodatnu težinu naslovu koji je Harpli Džarpli dao ovom blogu. Ili ne?